IRINA

roðena pre dvesta leta
roðena u bašti
u bašti iza drugog sveta
posadili smo veliki hrast
kako da priðem njemu
kad ni sam nisam tu
po blatu jaše plavi vojnik
I nosi neko pismo
umornog od sedam gora
polako ga uhvatio san
kako da priðe nekom
kad ni sam nije tu
kako da priðe nekom
kad slabo razume
jezik od jedne reèi
život je poseban za neke ptice
koje ne lete samo vodoravno
Irina je ponekad u mojoj sobi
mada ne mogu da prièam sa njom

KOMUNIKACIJA

vodi me sad nekome predalekom
èuo sam da hronièno nedaleko
zaustavlja sat
ostavlja nas na miru tvoj
sunèani sat senka mi seèe kosu
koža je na kolenu nešto suva
protekla noæ otvara tvoja vrata
prolazi dan molekul u praznoj sobi
svemir je pust sve si to ipak samo
sanjala da neko stalno
šara svojim trouglastim mislima
po vodi hoda parira ti tom
komunikacijom sa bogovima
koji ovde dugo nisu bili
pa nas vraæaju u sumrak
iza svojih prozora
èeka me tu da li me neko èeka
ne pristajem da vozim po takvom putu
polomnjensan je imao tvoje oèi
pa ne veruje kako je bilo lepo
Kliziš po papiru koji
pamti neke razgovore
prièali smo telefonom nekom davnom
ta komunikacija sa bogovim
koji ovde dugo nisu bili
pa nas vraæaju u sumrak
iza svojih prozora

RAST

juèe danas sutra juèe
sluèajno se reðalo kroz nas
mekane su glave mekani su snovi
kao pitanja
ko je & kad spavao ovde
daleko je glas koji u meni raste
kao što rasli smo
dani noæi more plima
brodovi se spustili do dna
plovidbu su prekinuli
moru nije ostala ni kap
konaèno tlo po kome smo išli
gazili prah predaka naših
rasli kao što rasli su
vodi me gde neæu da znam
nikada gde neæu ni biti
noæ je bila kada sam sam
mislio da odrasli smo zauvek

KO TO STVARNO ŽELI

sva ta gužva oko nas
preko puta zablude
niko drugi na taj put
ne može da pristane
na jakoj kiši stojimo
padaju & kapi istine
mislio sam da su nas
gluposti potopile
ostala si sama sa
nekim razlièitim stvarima
I plastikom na usnama
èekaš ljubav u koferima
dobro spakovana noæ
o kojoj si do tada sanjala &
plastikom sa usana zoveš
nekog
ko to stvarno želi
biti pristojan je sad
više nego normalno
pa po žici hodamo
toliko nam je ostalo
sve je sada iza nas
u toj gužvi se izgubilo
spontano je prestalo
da bude tako plastièno

32

pokreæemm sat kao plan
za drugo nevreme
koje je krug kao sav
oblik godine
prelistavam èekanje
ne vredim dok sam tužan
& iscrpljen san
iz moje glave gleda
sam prilièno sam
jedan je svet & vreme daleko
pre nego što sam postao jak
je otišlo rekom
svest od plastike noæ
èekamo tu na krevetu mekom
broj 32 volim taj dres
na drugome nekom
pepeo žar èovek & sat
u meni umiru
kao što smo mislili da
je ovo nešto veèno
daj ne daj & daj
kao što ti oèekuješ
po betonu sad plivaš
& nekog drugog želiš

IGRA KAMILE

pozivam pamæenje
ko je tu a ko ne
razlika dodira
zavesa prostora
pitanje zašto se
raðamo u proleæe
postaje toplije
spiralno nasleðe
prodire beskrajni zvuk
nebo sad pada na nas
èudi se zašto smo tu
kao da èeka da skakavci
polete belim svetlom
preko reke
staklo puca sad uz obraz
sporo klizi led
neko se a neko ne
igrao kamile
popio skoro sve
zelene sunðere

VEST

danas sam èuo vest
jedan je svemir nestao
sami smo sad
& spokojni zbog tog
samo æutanje pokriva pod
bežim od istine
na krovu smo svi
nekako mnogo veæi
zanima me koji put do nas
vodi kroz pustinju
gde ne èujem tvoj glas
nešto sumorno mi
šapuæe u tom trenutku
danas sam èuo jako lošu vest
svet je nestao
plovimo vazduhom
koje je boje ova noæ
èita nam sudbinu
jedan apsolutni bog
grafika prostora
anarhièni sklad
tragièna istina
život je mali akvarel na kiši

CIPELE

kao nekada pre
kao nekad zbog nas
kao nekad kroz san
kao nekad u glas
jedno jutro je previše daleko
kao nekada pre
jedna reka je previše duboka
ne mogu preko nje
ne slušaj
kada prièam ovu prièu
kada prièam ovaj dan
kada prièam ne slušaj
ne prièaj
kada pevam ovu pesmu
kada pevam ovaj dan
samo ništa ne prièaj
ispod ruke je dlan
ispod dlana je noæ
jedna obièna noæ
jedna velika
stvar èeka priliku
trèi sama po vetru
zove sebe na glas
njene cipele hodaju po boji
kojom bojimo nas

LINIJA

meni danas nekom je sutra
teško mi je sve te sate da vratim
ponekad ne prepoznajem oblik
izmeðu reèi gledam
kako da shvatim to
hladno sunce na istoku gledam
zavila si svoje tajne u platno
nikom tako nešto ne želim
na putu samo tvoje
platno je ostalo
tražim svoju reè
pratim liniju
po kojoj prošla si pre
nekoliko taèaka
u samo dva tri reda
cepam stranice crne kutije
u kojoj nestale su
sve te šarene reèi
što moje nisu nikad bile
svet savijen je po dijagonali
krojim pustinju dugih rukava
dok na pesku je šareno dugme
preko mene gazi hiljadu šavova

U KAPUTU OD TVIDA

prièa je loše poèela
nisi ni znala zašto sam
nezrelo glupog postupka
prethodni dan saèuvao
staklo je loptu odbilo
pa sam je sam izduvao
bilo je jako pogrešno
što sam & dalje želeo
otkrivaš ko ustvari
preseca svojim pogledom
liniju paralelnog sna
da napravi crno belo
otkrivaš prave namere
èoveka u kaputu
od tvida & starom navikom
sa kojim je prièa poèela
ulicom pluta leto
od tebe do drugog èoveka
pa te još više želim
sa premalo dobrih razloga

PREMA MESECU

ostalo je sve sve što bilo je
u ruci pokriveno proleæe
prestalo je sve sve što bilo je
da pokreæe drvene toèkove
kao nikada pre sve što bilo je
marširalo je prema mesecu
tamo èeka me sve što bilo je
da kaže koliko je ostalo
hodam ka mesecu stazama ironije
samo da tako ostane
krenulo je sve sve što bilo je
u kuæu kraj puta da pokaže
kako obièno je sve što bilo je
u prièi o zvuku tih bubnjeva
koji donose sve sve što bilo je
što spušta se jutrom sa planine
preko kolevke sve što bilo je
uhvatiæe nebo što krenulo je

WESTERN

-------------